Тужна вијест долази нам из Сједињених Америчких Држава /САД/, гдје је у 85. години живота преминуо Требињац, великих добротвор, хуманиста, патриота и изнад свега човјек Слободан Галеб.

Слободан је рођен 1940. године, а као осамнаестогодишкак је напустио родни Церовац код Требиња и на позив стрица Божа Галеба запутио се преко океана да заради свој хљеб, који је у ондашње вријеме и те како било тешко зарадити, посебно у Југославијим која је, малтене, тек изашла из Другог свјетског рата и било је више сиромашних и гладних него ситих и задовољних. Ипак, ни у Америци Слободана нису дочекали мед и млијеко, а само мукотрпним радом успио је да створи много више од просјечног Американца  и да затим, посебно у ратним и поратним годинама, буде уз свој српски народ, посебно родно Требиње.

Године 1966. је завршио Математички факултет, а затим и Машински факултет у Сан Хозеу. Није прекинуо ниједну завјетну нит своје породице и свога народа. Истрајавао је и на задужбинарству, које му је и у породичној традицији. Помагао је и градио. Својевремено је највише новца, неповратно, дао за Зајам за привредни препород Србије. Као члан Друштва Херцеговаца у Aмерици учествовао је у сакупљању 300.000 марака за помоћ болници на Бањици у Београду, одмах послије бомбардовања Савезне Републике Југославије 1999. године.

Није заборавио ни поуке и велике неостварене жеље стрица Божа Галеба, који је умро у СAД 1986, гдје је и сахрањен.

Многим сјећањима био је вођен и када је обновио стару породичну кућу у селу Церовац, коју је непријатељска војска срушила 1992, а он поново обновио. Поштујући жељу свог стрица, Слободан Галеб је у Требињу изградио и предао на употребу народу као задужбину новоизграђено крило болнице.

Прелијепо здање-легат, на којем сада стоји плоча „Задужбина Боже Галеба“, обухвата 800 метара квадратних корисне површине и у њему су смјештени Очно одјељење, Служба за трансфузиологију, Спомен-соба са библиотеком, кафе-ресторан, Центар за физикалну медицину и дијализу. Испред здања Галеб је уредио болнички парк у херцеговачко-медитеранском стилу, са фонтаном и каменом из родног Церовца.

– Њему све припада, мом стрицу Божу. Ја сам то само спровео. Он ми је замијенио оца, кога нисам имао, он је дао правац – рекао је једне прилике Слободан Галеб.

О Дучићу, цитирајући његове ријечи, говорио је са посебним пијететом, тврдећи да Дучићевски патриотизам и његошевску филозофију носи дубоку у себи, као и сваки нормалан Србин.

Преко Кола српских сестара из Калифорније, сваке године у Требиње пристиже помоћ породице Галеб за потребите из нашег града, а личном донацијом изградио је и дјечије игралише у Клеку код Зрењанина, гдје је послије Другог свјетског рата насељен велики број наших сународника.

Скупштина града Требиња додијелила је Фондацији „Галеб“ једно од највиших признања Града – Повељу Града Требиња.

Слободанова посљедња жеља била је и да Требињу поклони нову зграду Центра за социјални рад, за коју је обезбиједио око 2.500.000 КМ и која ускоро треба да почне да се гради.

Био је посебан човјек, коме је срце куцало за родним крајем, за Церовцем гдје је као дијете направио прве кораке и гдје је у себе усадио љубав према родном завичају, која га је увијек изнова враћала у његово Требиње.

Слободан Галеб је иза себе оставио супругу Маргарет, кћерке Пеги и Лепу и сина Тома.

Сахрана Слобана Галеба биће обављена у САД, а вријеме сахране биће накнадно саопштено.